William Shakespeare Sonnet 26

William Shakespeare Sonnet 26

Мой Господин, я твой покорный раб…
Теплом твоим привязан, словно шелком,
Моё письмо – едва заживший шрам,
Зашитый долгом верным, как иголкой.
Послушный словно сотня кротких псов:
Всё понимаю, а сказать – не смею.
Но милости твоей я жду даров,
Ты между строк прочесть меня сумеешь…
И пусть звезда моя покажет путь-
В её сиянье сердце разумеет,
Что птицей в грудь твою смогу впорхнуть,
Лишь свет очей твоих мою любовь узреет.
Тогда, как распустившийся бутон,
Мои уста раскроют сладкий стон.
*****************************
Lord of my love, to whom in vassalage
Thy merit hath my duty strongly knit,
To thee I send this written ambassage
To witness duty, not to show my wit;
Duty so great, which wit so poor as mine
May make seem bare, in wanting words to show it,
But that I hope some good conceit of thine
In thy soul's thought (all naked) will bestow it,
Till whatsoever star that guides my moving
Points on me graciously with fair aspct,
And puts apparel on my tottered loving,
To show me worthy of thy sweet respect:
Then may I dare to boast how I do love thee,
Till then, not show my head where thou mayst prove me.

© Ирина Беспалова, Дом Поэта, 20.12.2023
Свидетельство о публикации: L-SS № 293432342

Добавить рецензию

Защитный код
Обновить

Дом Поэта в соцсетях

vk32 f api i inst tt ya you telegram